male bolničarke lete po sobi i ubiru smrti
( čitav se ovaj svet zatvorio u prazne kutije)
govore neki glasovi
koji to nikada neće znati
a baš mi se dopadaju igre
skakućem po praznim kockama
na kojima ne pišu brojevi
moje ulice su tako daleko
i činilo mi se da će neko pobeći
u šume
zajedno sa pčelama koje je čovek nosio na šeširu
da
mala bolničarka je ležala na mravima
i pitala da li se jedu jagode
ona ima svoj mali svet
to bi trebalo biti dovoljno
to bi se trebalo nekako zvati
sreće tuge lutanja
to bi se trebalo zvati ljubav
i čitav taj svet
i svi oni koraci koje je tako teško učiniti
i magle koje skrivaju
neki ljudi
neki ljudi
neki ljudi
to se stalno ponavlja
to nikada ne prestaje
spavaj sanjaj nestani odlutaj
zaboravi ostani
poljubi dodirni okreni se ne gledaj
pomiriši pojedi otvori oči
pusti ruke da ti narastu
obuhvati slomi sastavi zakopaj
rodi sebe izikni
još jednom malo umri
zavoli tamo negde nekoga
ne budi
budi
jesi
uvek
zauvek
Željka Radić Krekić