Pred ogledalom

(Sylvia sa četkom.)

uspravna
sa rukama u krilu
sediš
mirna si
sva u polusnu
sem trepavica što titraju
povremeno
gledaš neko tuđe lice
što prilazi
menja jutro tamom

(Ti si mirna površina jezera.
Neka se žena naginje nad njim.)

život je ionako mrak, misliš
i nijedan krug blaženstva
kad baciš kamen
ili ispustiš dim
poput prstena
tvoje veličanstvene plavičaste ljubavi

(Zvala si ga prokleti Hughes.)

zatvaraš oči
utapaš ženu
malo niže
na obalu izlazi starica
sa vatrenim slapom kose
pokrivaš ogledalo
crnim tilom prozirnosti
ako dvaput povučeš uže
sakrićeš se trajno
da ga nikad ne dotakneš

(Draga Lady Lazarus.)

© JAGODA NIKAČEVIĆ