1.kao zrno peska
u pustinji
sanjam o zalasku sunca
rashladiti se
svlačim spaljenu kožu
i oblačim noćni pancir
kopam rupu
u nadi
da ću naći kap vode
na kolenima
čekam zoru
suzom platiću noć
2.preskočiću pustinju
u nadi
da ću pronaći
svoje zrno peska
sa prstom na čelu
razmišljam
o visini svog skoka
a (ne)osećam pesak
pesak peščanog sata
(neću)ostati zatvorenik
u sopstvenoj pustinji
3.prospi pesak sa dlana
razmisli
koliko duša
treba uprti laktom
koliko njih
ne treba između prstiju
skotrljati
naglavačke
i ti si zrno peska
u tuđem dlanu
4.podigni pogled
ideš pravcem
ka živom pesku
progutaće te
izgubićeš i to zrno
o kojem nemariš – drugo nemaš
5.posegni
mojim dlanom
u pesak
ne osećam vrelinu
ruke su davno otupele
samo još nokti
grebu
iznad provalije
zakopaće tvoju
6.živeti kao zrno peska
u peščanom satu
čekaš na tuđe ruke
da okrenu pravac
kroz stakleni zid
gledati sunce
greje
plašiti se prihodu noći
ne videti
iznad sopstvene provalije
Anjička Balaž