Svake večeri kad sunce zgasne
i mesec po nebu tiho zaplovi
a senke na zidu postanu jasne
mene spopadnu nekakvi snovi.
Pre neko veče sam bio kapetan
broda velikog, pravog ko trska.
Mornari hrabri, svi prve klase,
a najhrabriji – kapetan, zna se.
Plovimo tako kroz Tihi okean,
sedim na pramcu, talas me prska.
Upeklo sunce a vetrić hladi.
Posada peva i palubu riba,
a kapetan, normalno, ništa ne radi.
Odjednom jedan oblak sivi
zakloni sunce, podiže buru,
nebo se smrači, sevnuše munje,
ogromni talasi ljuljaju lađu
i moji jadni hrabri mornari
začas se svi u moru nađu.
I ja šta ću, moram za njima.
Skočim u more, plivam satima,
oko mene hladno, mračno ko rupa
(da mi je sada topla, pileća supa!)
Kad, na vidiku nešto jedva belasa,
kroz tamu nazirem ostrvo spasa.
Zaplivam brže preko talasa
i dok bi uspeo da brojiš do devet
brzo uskočim u mamin krevet.
Sinoć sam bio na Severnom polu
u zemlji večnog snega i leda.
Tražio sam foku i belog medveda
da ih ulovim i odnesem u školu.
Beskrajna, ravna pustinja bela,
svetluca, treperi ledena masa,
a moje sanke jure ko strela,
vuku ih pet snažnih, čupavih pasa.
Brzo sam ulovio belog medveda,
dve – tri foke, četiri lisice,
hteo sam i neke polarne ptice,
ali šta ću, kad mi se ne da.
Odjednom (opet i uvek odjednom)
poče vetar snažno da duva,
kovitla sneg, baca u oči,
i ja više ne mogu dalje,
moraću tu i da prenoćim.
Počeh da tražim neke alatke,
iskopah zaklon za pse i mene,
ali uzalud, ne mogu da zgrejem
ni nos, ni uši, ni ruke ledene.
I onda ste mogli čuti u mraku
glas velikog, slavnog lovca,
Dušana Pešića trećeosnovca:
»Mama, molim te, dođi brzo,
pokrij me nečim, sve sam se smrz′o!»
I tako skoro svake noći.
Putujem, tragam, svašta se zbiva.
Čini se, moja mašta je kriva
za čudne snove koji će doći.
Već je devet, vreme je za put.
Hvala što ste večeras došli
i što ste slušali moje priče.
Ne, nisam uvređen, nisam ni ljut.
Ne bih da vas iz sobe ganjam.
Al′ iz ovih stopa žurim u krevet,
ko zna šta ću noćas da sanjam.
Vesna Pešić