Došlo proleće, topliji dani,
vetar golica lice i ruke,
sunce mangupski napolje mami
a mene snašle velike muke.
Odavno više nemam apetit.
Hrana mi prosto ide na živce.
Od mene, za jelo, velike ale
ostade vrabac što kljuca mrvice.
Čas mi je hladno pa onda vruće,
u ušima mi stalno zvoni.
Kada idem od škole do kuće
pred očima šareni lampioni.
U školi isto – ne pamtim ništa.
Glas nastavnika daleko negde.
Svi mi drugovi nekako strani.
Domaći, školski, u glavi lebde.
Mnogo se brinu mama i tata.
Kupuju vitamine i minerale.
I sestra najzad poče da shvata
da sa mnom više nema šale.
Na kraju me odveli kod lekara:
ozbiljan, sed, cviker na nosu.
Pogledao me strogo preko naočara
i rukom mi dotakao čelo i kosu.
Dugo mi je gledao grlo i uši.
Disanje i kucanje srca slušao.
»Sedi! Ustani! Ne diši! Diši!
Dečko, stvarno si mnogo smršao!»
Na kraju uzdahnu veoma duboko:
«Od ove bolesti nema leka.
Sve sam sagledao vrlo široko.
Ne pomaže ni lečenje, ni apoteka.
Morate se pomiriti s tim
da ne bi sasvim zdravlje izgubio.
Budite veoma pažljivi s njim.
Vaš se dečak – zaljubio.»
U pravu je doktor.Tajna postoji.
Ali, molim vas, nikom ni reči
zbog onog njenog velikog brata.
Zaljubio sam se do vrha nosa
u malu plavu sa petog sprata.
Vesna Pešić