Nemam ja tolike dlanove
da na njima
sve što je moje sakupim…
Sve moje što ti u sebi skrivaš…
Nemam ja toliko naručje
da u njemu to,
što je moje,
odnesem
i sakrijem u nedohvatu…
Nemam ni toliko suza
ovu nemoć
da isplačem
i tugu rastanka
u život da pretočim…
Ja se bojim, mili!
Bojim se da će mi odneti sve
ti ljudi, te žene
deca, taj svet,
svet
koji moje ne priznaje
što za moje i ne zna…
Bojim se ,
ostaću sama,
dlanova praznih,
naručja praznog
sama
i bez suza,
skamenjena,
islužena
igračka
u rukama njihovim.
Aleksandra Pejić