dok kupujem jogurt, hleb, krompir
ili upijam ludilo grada,
ja ih uočim.
ne zastajkujem da ih gledam,
one se nekako
nameću
same od sebe.
niču kao ideje u glavi
nekog
megalomanijaka.
umrlice mojih vršnjaka
i vršnjakinja.
u proseku po jedna mesečno,
ako već tražite tačnu
računicu.
niko od njih
nije imao više
od 27.
neka od lica mi se smeše
sa papira, a druga
me gledaju
ćutke.
uputim im poneku misao,
savet ili psovku
i nastavim da
koračam.
zvuči surovo,
ali čovek se vremenom
nekako navikne
da
živi sa tim.
ne znam gde su
svi ti ljudi
sada.
možda ih
stvarno
jede
zemlja?
saznaću to kada
bude došao
i moj
red.
Marko Antić