Znam ja ponešto o ivicama!
Iz matematike su me učili da ih
brojim, sabiram, oduzimam….
Sve operacije se
na njima mogu uspešno izvršiti…
Mogu se deliti: pa pola tebi – pola meni,
množiti: dva puta po jedna su opet jedna tebi – jedna meni…
Britke kao nož,
klizave, jogunaste,
duge i kratke
prave i krive,
izuvijane…
Odomaćile su se…
Srećem ih svuda!
Spotakne me ivica nečeg novog
ili ivica strpljenja…
Povredi me ivica reči,
zbune oštre ivice ponekog shvatanja
ili netolerancije…
Ivice su duboko
urezane u moje dlanove,
ispisane na usnama u vidu malenih zareza,
vide se oko i u mojim očima…
One na čelu, su za prepoznavanje
za isticanje brižnosti ,
za hvalu…
One druge ne pokazujem…
Moje ivice su svojevrsni pragovi,
neizvesni susreti,
predodredjenost u pogledima,
ivice starih senki…
One su strahovi u skrivnici pod otiračem,
natrunjeni mir…
Leže tamo sa gomilom
prašinjavih snova i eksplozivnom zbiljom,
pritisnute tragovima ulazaka i izlazaka iz moje duše…
Čudne su te ivice…
Možeš zaviriti iza i ispod njih!
Možeš mostove do samospoznaje isplesti
dopreti do tudjih ivica,
ukrstiti ih,
združiti…
Lakše se prelaze ruku pod ruku…
Čudne su te ivice…
Ponekad ti je i drago da ih imaš!
Stavljaju na probu spremnost tvog duha
i tela
i ljubavi…
Šta bi nam život bio bez ivica?
Zato sam ja,
ovu moju poslednju,
toliko zavolela,
toliko, da smo postale nerazdvojne!
Šetam, blažena, po samom sečivu
i uživam u pogledu
na sopstvenu propast
iza nje…
Aleksandra Pejić