Ne polivaj laku moju i lahornu,
od srdžbe umornu čistotu,
vodom sa izvora,
koji si sramnom namerom otrovao.
Ne misli o meni!
Budala, uvek sam bila.
Cedila uzdahe,
ganjala suze niz ulice bez saobraćaja,
u pogrešnom smeru,
Nespokoja.
Kad bih mogla slagati,
naučila bih mesec
Da samo do pola ophodi
Da te ni slaba,
hladna svetlost stenja ne ogreje
Više
Nikada.
Da se skameniš i obeliš
Ubogo moleći.
Da imaš sve eone da promisliš
Zašto si me zavoleo?
I na početku prestao da se trudiš.
Vrata kojim si me otškrinuo i zapečatio
u različite vilajete vode.
Ja ću u brlogu svom skapavati
pevajući,
a tebi je dovoljno, dragi,
što lagano umireš u meni.
Angelina Radulović