Dan 1:
Pogledom tražim njegovu kosu.
Prevazilazim napore da savladam tišinu.
(Tišina među nama nikad nije prijatna, dosadna je)
Dugo priča o apatiji,
o svom debelom šefu koji ga maltretira,
o štetnosti duvana,
o samoubistvu.
(Ne, ipak ga ja nagovaram na samoubistvo)
Dan 2:
Nije me prepoznao.
Imam naočare i ljubičastu kosu.
Kaže da sam lepa.
Sedimo jedno naspram drugog,
želi od mene sve,
a ne sme ništa.
Mislim da uživa u bolu
koji mu nanosi moja ravnodušnost.
Rastajemo se.
Ne mogu da dišem.
Dan 3:
Ležim u prljavom krevetu.
Starac pored mene miriše na smrt.
Prokleti plućni bolesnici.
Ruke su mi plave i otečene
od bezuspešnih pokušaja neumoljivih sestara
da mi pronađu vene.
(A njihovi su životi još bezuspešniji pokušaji)
Dan 4:
Tumaram sa iglom na ruci.
Ljudi zaziru od mene.
Ionako su to samo starci.
Majka me katkad obiđe
i prozbori pokoju utešnu reč.
Mada utehe nema.
Bar je ja ne tražim.
Nisam mu rekla
da ga nikad nisam volela.
Šteta.
Dan 5:
Mrak.
Aleksandra Maksimović