Uzalud se trudim da zaplačem,
kako da izmislim suze,
i operem krvave ruke.
Neka ih ovako.
Volim da gledam tamno crvenu boju.
U glavi čujem jasno, drugačije zvuke
gore od onih koje izgovara svako.
Poštuju svi beskrajnu pritvornost moju,
i dobri se licemerima dive.
Oni ne smeju, a ja znam
jadnima da se dodvoravam,
oni nemaju hrabrosti
da po mojim merilima žive.
I zato stojim, skrušeno, ovde,
čekam zvuk sopstvenog mača,
još držim ga u ruci
dok drugi izigravaju dželata, a ni sami nemaju slobode.
Ja iz svakog pokolja izlazim sve jača,
kao što su i zvuci
u glavi, što me vode.
Ja sam gospodar vaših života
i trudim se da plačem
dok vam pred nosom zatvaram vrata
i stiskam vaš odraz u krvavoj ruci.
Angelina Radulović