Svest

Kada te posmatram, vidim
Haotični oblak prašine
Vetrom nošen
Rastrzan, trošen
Smatraš da zamasi njegovi
Dižu u svetle visine
Gde vladaju Sistem i Sklad
U kojem se tope
Strahova snegovi

Pa zašto onda, reci mi, reci
Toliko često umesto njih
Nalaziš nemir
Sumnju i jad?

Vetar te gradi kupeći s tla
Otpatke, trunje, lišće svelo
Raduješ se, jer više te ima
A patnja ti jednako
Nabira čelo

Kada te posmatram, vidim
Snoviđenje koje bi htelo
Da bude Ja, da postaje Neko
Svaki put drugo, svaki put drugo …

Vetar te nosi, ideš daleko

Srećan ti put, zbunjeni slugo
Vojislav  Varagić