1.
Rekom, što otključa potopljenih brava zrak,
slep je putnik Ljubav seo gde stvor grbav.
Mesec je još uvek zaklanjao Sunčev trg,
k‘o da svih vremena na nas pada sena.
Jedan zračak ostao je sam na krilu tu…
Tek otkrila bi ga devojčina knjiga.
Trnuo sam tada i drugu, ko sen,
rekao da sam sam nekad bio njen.
Kad ču taj slučaj stran, na dlanu beše dan.
Sunca su još dugo brbljala u krug, k‘o roj.
I svaki je bio list kao papir čist,
rekom, što obasja na licima Onaj lik.
2.
U parku što stabla ukršta, tu slatku žud
ne mogu da spreče ćud i znalac Veče.
Devojka Marina odsutna u travi, gle!
A ljudi su prvi čuli šapat krvi.
Žamor što u deblu razjapljenom svakom sni
učini da ne znam govorim li j a? Šta bi?
Tako reci, ali kolko ste se znali?
Tad sam bio uveče s visine odnet grom.
Kad je pismo takla, da li se odmakla?
Da je tužna rekla mi je tad u holu tom.
Upitala si me, tiho: Njeno ime?
Glasovi su lica sjatili u noćni vrt.
3.
Izađoh na pogled, naizgled na travnjak vruć.
Kod mene je stalo jedno dete malo.
Slušao sam igru, graju i na tren
rekoh joj da sam, sad baš, ja beh Njen.
To oko što bode tada dole ode.
Odmah zatim kiša isprala je plavu kob.
Pratih oči što se kriju u snu kose.
Slušah i imena devojaka katkad svih.
Gledah cveća mnoge čašice i noge.
– Ti bi s nama hteo? – pitale bi. Da, ja bih.
Na času je jedna devojka, do mene tik,
k‘o odgovor meni nacrtala Onaj lik.
4.
Nogama je mnogim mesečina splela grad.
Svoje dve sam tražio prostranstvom zbunjen tad.
I gde god upreh pogled beše smeh.
I bez lica išao sam kao dečja sen.
Ta deva za javu uze moju glavu,
tu latica šumu, što otkriva lik i njen.
Spazih šta me deli kod Nje i ne želi:
devojke sam jedne imao ja lik i vid.
Dok sam rukom hteo Nju, koju sam sreo,
devojka za ruku držala je lice sna.
Dok na reči Ko si? kazah onoj Kosi,
drhtala je deva, zajedno sa njom i ja.
5.
Rekom, što otključa potopljenih brava zrak,
slep je putnik Ljubav seo gde stvor grbav.
Oblak je još uvek zaklanjao Sunčev trg,
ko da svih vremena na nas pada sena.
Jedan zrak, gle, ostao je sam na krilu tu…
Tek otkrila bi ga devojčina knjiga.
Trnuo sam tada i drugu, ko sen,
Rekao da sam sam jednom bio njen.
Kad ču taj slučaj stran, na dlanu beše dan.
Sunca su još dugo brbljala u krug, k‘o roj.
I svaki je bio list kao papir čist,
rekom, što obasja na licima Onaj lik.
Ivan Despotović