/Uz kafu iz “Grineta”, u kolima, u javnoj garaži
pored Češke ambasade, Beograd/
– Kad god pomisliš
kako Ti dolazim,
znaj da je to nemoguće.
Zar ne umeš da utreš put
posut laticama tvoje bele ruže?
I da probaš sokove mojih rana
koje sama ližem
probijajući se
ka tebi,
kroz strahove i trnje.
Zar ne umeš da nađeš sklonište
za tvoje posuđe od skupocenog porcelana?
Da se usudiš da okusiš kožu od gline i blata
u koje se sama kaljam
ne očekujući
da neko ume
pod muljem da svira
na strunama od zlata.
– Kad god pomisliš
kako odlazim,
znaj da je to nemoguće.
Gordana Vlajić