Kad suton me uzme – nemoj da me tražiš,
Jer možeš mi pogled ozarjem zavesti –
A ne želim više da ga nadom dražiš:
Da veče i jutro negde će se sresti.
Kad suton me uzme – jednostavno, ćuti;
U osmehu nemom vratiće se sanje
Da su nekad mogli sresti nam se puti,
Samo da smo znali želeti se manje.
Kad suton me uzme – pevaće slavuji,
Jer tu pesmu samo noć ume da sluša,
U duši kad java prestane da bruji –
I rosa kad srce prestane da kuša.
Kad suton me uzme – a već je uzeo
Umorne mi usne negdašnje vreline;
Žudnju koju skriva jedan tamni veo;
U mislima samo magle i beline.
Kad suton me uzme – nemoj da me tražiš,
Jer možeš mi pogled ozarjem zavesti –
A ne želim više da ga nadom dražiš:
Da veče i jutro negde će se sresti.
Anđelko Zablaćanski