Kraj

1.
Gle, u pesmi onoj ostao je mladić!
Je li zna da sam je izmišljen k‘o gradić
u kom ga napisah, kao ljubav sva?

I pre jednog trena u njemu beh ja.
Ja u svojoj pesmi, zovite je slikom,
u koju me jedna čudna želja sla:

da se sam upoznam sa književnim likom
i na njenom krilu budem kao san.
Kod mene je ljubav njegova i plata

i meni je ona mesto njemu data,
jer je njoj od mene onda bio slan.
U njemu me ona vidi kao dan.

2.
Od večnosti ona satkana je deva.
On je hladni Mesec što o smrti peva.
Njegova je tuga sva na njenom licu

kad mu zagrljajnu spušta slušalicu.
Tad on spozna, njome, da postaje ja
i u sobu, krvav, pada nasred tla.

Vidi li svoj san, još u ljubav zguran?
Nju, što moja gleda, „izvan svakog zla“,
iznad njega i sad, mislim, prepozna

mene, preko svega: voda i regata
i krovova (jer je moje biće Nata),
sred mostova koje draž vode lomata.

3.
Jedna kao Sunce što je uvek jedno,
Ona me jedanput pusti bezizgledno
kad svet ovde stvorih, vruć u srcu sna.
Ne verova da sam to i dalje ja.
I svoje suštine biće mi bi žedno,
jer ona je bila da sam budem Jedno…

4.
Al‘ zar Jedno može nekom da se da?
Otuda i ova povest sablasna:
u svoju suštinu zagledah se čedno,
u meni se sjala, nema kao san…
Tako dugo beh ja u Nju zagledan,
dok ne dođe volja da stvorim što vredno…

5.
I time da sebe Njoj ćutljivoj dam;
u njoj malo ja da budem nedosledno.
I evo je opet, više nisam sam?
Svaka Njena ruka sad me bliskog hvata,
prepoznajem njena vrata nepovrata,
nebo njenog oka od Sunca i zlata!

Ivan Despotović