Zeleni Jovan

Tužan je Zeleni Jovan,
grbav i ćopav,
kljakavi bogalj.
Majku su mu nazvali kurvom.

A kad se molio Bogu
i tresao se, držeći raspelo,
ta ženska, blaga ruka
što miluje grbu nežno,
draga kao san
kad nestane sav,
za njega je bila sve lepo i sveto.

Leži na zemlji Zeleni Jovan
i gleda zvezde na nebu.
Te iskre što grebu tamu
podsećaju na golicave
žmarce, što ih u uhu
stvarao majčin glas.
Mada ne razume
nebeska tela,
ipak ume, ta prosta glava,
da se divi Suncu i Mesecu.

Plače i ječi Zeleni Jovan,
boli ga telo, nek’ boli,
ali kako mu krvari srce…
Nepoznata, tri, pijana,
nekažnjena muškarca u noći,
štapovima i pesnicama
su mu ispravljali leđa
i rekli ono za majku.

Duva vetar po travi,
crvenoj, gde je pljunuo zube.
Hladan vazduh na ranama,
fijuk iz krošnji i vlati,
čine da bude bolje,
jer k’o da majka priča i mazi.
Pa se nasmeja Zeleni Jovan,
grbav i ćopav,
kljakavi bogalj.

“Oprosti, majko…”

Samo se još,
kad je utihnuo dah,
u onoj grobnoj tmini,
brdo sa crkvom i mesec nad njom
učiniše kao grudi njene.

Danilo Lučić