Moji su djonovi gazili
i po boljim danima,
moji su uzdasi ispuštani
i za boljim damama,
moje su oči snevale
i na kraljevskim posteljama
iste snove;
snove o zvezdanim trotoarima
moje mladosti,
o usnulim plamenima
moje davne strasti
poraz ne postoji.
Teretni vagoni tope led sa šina
vuku se ka destinacijama
beskrajne agonije
gde se sa prezirom dočekuju,
radnici ne vole lopate,
pa da, meso i čelik se
nikada nisu slagali.
Njihov jedini veznik je piće,
jako, žestoko i opojno,
ono đto te tera
i cigane(muzikante) u usta da ljubiš,
što ti daje hrabrost
da pogledaš šefa sa visine,
da budeš sam u gužvi
i urlaš bez stida,
da boluješ u tajnama
svojih delirijumskih opsesija.
Klarinet je pun pljuvačke i
kurve sa polomljenim štiklama
mazu svoja ispucala usta
jarko crvenim karminom,
ostavljaju otiske na čašama,
filterima, košuljama,
teturaju se ka svojim
umrljanim posteljama gde sanjaju:
plemiće čiji dah ne bazdi
na rakiju i duvan.
Tinejdžeri sanjaju škole koje gore,
policajci zatvore,
zatvorenici žene,
bolje dane,
a moji su djonovi gazili
i po boljim danima.
Milan Mirković