/”Il ponte di Rialto”, ledena neskafa i vruće podne
u Veneciji/
Maštala sam ti kožu
po ulicama i krovovima.
Po podovima i tavanima,
u morima i kanalima,
po šumama i livadama,
po oranicama i proplancima.
Tražila sam te pod prstima,
opipavala dlanovima.
Milovala sam pliš,
doticala kadifu,
gužvala smilje,
grebala koprivu.
I priznajem.
Lizala, grizla i sisala
metalne alke
kočoperno obešene
o lavlje čeljusti.
Ah, samo puki ukrasi
na krilima
algama zarasle
dotrajale
modrozelene kapije.
Pamtim i vreme
kada sam povazdan
goluba uz sebe privijala.
Pa posle i u druge ptice ridala.
Stiskala grudi,
uz perje ječala.
Ali te nisam nalazila.
U smiraj tog vrelog dana
sela sam umorna i zauvek sama
na stepenište crkve
Santa Maria de la Sallute.
Da još jednom pokušam da te vidim
u akvarelu vode i neba,
u mirisima svetla i mraka.
Leđima oslonjena o teška vrata
spustih golo stopalo
na kamen.
Tako jednostavno vreo
i tako prosto gladak.
I konačno.
Konačno sam te osetila.
Gordana Vlajić