Kada me pitaju
Da pričam nešto
O sebi
Ko je u stvari Bane
I šta voli
Ja se ukipim kao kip
Na mestu stanem jer znam
Šta god da kažem
Ispadne da lažem
I da se pravim važan
Oprostite molim
Ja prosto volim
Kad me vole
I mrzim da me mrze
Naskroz se smrznem
Na kritike
A od sreće mi
Dabome
Čisto poteku bale
Kad me
Neumereno hvale
I šta ima
Loše u tome
Svi su bre ljudi
Takvi uglavnom
Samo što mene
Nije sramota
Da to kažem i javno
Branislav Bane Dimitrijević
Evo na primjer OVA PJESMA je neopisivo dražesna i slatka 🙂
Da da, Bane ko to ne voli….a malo ko kaze javno… 😀
Bravo Bane….
bas balavo!!!
Potrebna je velika hrabrost,iskrenost i samosvest da bi se objavila ovakva pesma.
A prethodni komentar čoveka koji se potpisuje kao prOst, samo pokazuje njegovu prostotu i ograničenost.
A Vi,g-do Milena, ne znate sta je poezija. Inace,da znate, ne biste sve ovo rekli!
Jedna od osnovnih odlika prostote je upravo nepreposnavanje sopstvenog bivstva i identifikacija sa aksiomnim autoritetima. Uprošćeno rečeno, tek da bi i gospodin prOst mogao da razume – već samo korišćenje Prustovog imena kao sredstva za samopredstavljanje prilično jasno označava i definiše osobu koja to čini. I ta definicija nije ni malo pohvalna.
Pozivam Čoveka Koji Bi Voleo Da Je Prust da pošalje neku svoju pesmu uredniku “Tragova” i da nam tako pokaže svoje poznavanje poezije. Možda nešto i naučimo. A ako ništa drugo, bar ćemo se slatko nasmejati.
Htio sam da napisem komentar na pjesmu, ali sam naisao na debatiranje o primitivizmu i definiciji poezije.
Iskreno mislim da poezija ne moze i ne smije da ima definiciju, nekakav kalup po kom bi se trebala pisati, jer takva poezija bi gubila svaki smisao i osjecaj kojim je pisana. Poezija definise dusu, a ne nase zanimanje, poeziju definisu emocije pisca, a ne gramaticka ispravnost pjesme. Sazaljevam one koji to ne shvacaju.
U pravu si Adnane: ovde ne bi trebalo da se debatuje ni o čemu drugom osim o poeziji. Nažalost, samozvani Prust je uputio veoma prizeman komentar i neko mu je to morao reći.
Sa druge strane, do sada niko na ovom mestu nije pokušavao da definiše poeziju – evo, ti si prvi. I u pravu si kada kažeš da je poezija stvar duše, i bez duše nema poezije. Stoji, međutim, da je poezija takođe i stvar veštine da se ta duša iskaže rečima. Bez duše zaista nema poezije, ali bez pesničke veštine nema dobre poezije.
Kad rekoh poezija,svakako sam mislio na Poeziju.Svaka pesma,trbalo bi,je odraz duše pesnikove.Razlika je u umecu da se taj nemir duha prenese na papir.Umeti stvoriti pesmu.Da je to nevažno,svi bismo bili Puškini,Jesenjini,Tagorei,ili u svakom čuči Gete.Dakle,poezija nije definisana,ali ima neke poetske principe.O ličnim uvredama,ne želim.One govore,ne o meni,vec o gospođi.Degustibus non aest disputandum.A da li ja umem da napišem pesmu,u ovom slučaju,potpuno je nevažno.A umem.
Najzad,što da ne,evo vam g’đo.
Znam čas kad najmirnije lice
svirepo grčenje izmeni:
načas mukla muka izbije iz tmice.
To ne vide ljudi vrevom zaludjeni
Vi,moje reči,odajete uzalud
tajni ujed i kroz srce stud.
U pravu je onaj koga muk ne štreca.
Pesma spokojstva je pesma koja jeca.
IZVOLITE,GOSPO.
Drago mi je da se prust osmelio i poslao nam i jednu svoju pesmu. Ona pokazuje zavidan nivo pesničke veštine, skoro klasicistički katren sa korektnim rimama. Dobro napisano. Primetiću sasvim drugačiji pristup u odnosu na pesmu “Evo na primer JA”, i to ne samo u tehnici versifikacije, već i u samoj poetici i odnosu pesma/autor/spoljašnji svet/ unutrašnji svet. Naravno da može i na jedan i na drugi način, sve je to stvar ukusa čitaoca i lične poetike autora. Sada je već malo jasnije zašto se prustu nije dopala Banetova pesma, ali to svakako nije razlog za pogrdne epitete kao što je “balavost”. Jer, DE GUSTIBUS… no, da ne ponavljam.
Drago mi je da je prust otpočeo sa pravim načinom komentarisanja.
Hvala,gospo,možda bi vam rekao Euđenio Montale,jedan od najvećih italijanskih pesnika XX veka,pošto je pesma njegova (zbirka Sipine kosti,prevod Milan Komnenić),i vi,kao vrstan poznavalac poezije,morali ste tu poetiku prepoznati.Jovan Skerlić,rekao je:Ne znam da snesem jaje,ali to mi ne smeta da prepoznam mućak.A reč,balav (od bale),samo sam uzeo iz komentarisane pesme.
A evo vam moja pesma:
IPAK NADA
Olovni oblak
pao na vrhove breza
sakriven vidik
Umorne grane
otežale od kiše
plače samoća
Vetar se igra
lišće nerado pleše
uporna nada
Mesec se javlja
noć blista u krošnjama
osmeh pobednika
Ili,katren:
LJUBAVNA PESMA
Kad ružine pupoljke pokvase
Teske kapi tople letnje kiše
I na tvojim usnama se skrase
Moje sljutnje i ništa više
Kojim zvezdanom putevima
Da skitam traćeči osmeh tvoj
I boju tvog glasa što snovima
Sasim uzima slavujev poj
I s vrhova tek ucvalih iva
Ko ukrade mesečeve mene
U sjaju tvog oka koje skriva
Prostu čežnju zaljubljene žene
Ili,razbijeni stih
IZGUBLJENE ZORE
Noćas me je tmina
svojim kandžama zarobila
i u ovaj pozni čas
strahove zaboravljene
iz kaveza uspomena oslobodila.
Drhtim pred tišinom
što mi oči smara
a dušu teškim lancima veže
slutnjom
da sam izgubio zore.
Hteo bih korak da pružim
da sebe negde nađem
ali posrćem u mraku
a hrabrosti nemam
da kapke otvorim.
I šta sad da činim
sam u noći ovoj
kad rukama uvek zidove napipam
od kamena teškog –
hladnih ljudskuh duša.
I kod ove tri pesme se oseća sličan pristup poeziji: uopštavanje posebnog, asocijativnost, iskazivanje emotivnih stanja kroz sumorne pejzaže, tamu, tišinu…
Pesnička veština je nešto slabija nego u prvopriloženoj pesmi (zaista ne poznajem dobro italijansku poeziju, naročito devetnaestog veka), ali je i dalje dobra.
Pa ipak, meni se takva poezija ne dopada. Osim LJUBAVNE PESME. Opet stvar ukusa.
U moru poezije koje se svakodnevno uvećava, sva ona koja ne nosi u sebi duboki trag posebnosti proživljenog i HRABROST, osuđena je na neprimećenost i zaborav.
Kada budeš spreman da pišeš takve pesme, verovatno ćeš prestati i da osećaš potrebu za sakrivanjem iza tuđih autoriteta.
Opet se varate,gospo! Te,moje pesme, nisu sakrivene iza tuđeg imena. Nprotiv,uzeo sam ih iz svoje zbirke pesama, Igra senki objavljene 2004.god,dakako,pod mojim punim imenom i prezimenom.Poezija se čita srcem,zato sam u predgovoru za tu kjigu napisao:Čitaoče,stihovi su nemi,ako ti je srce gluvo.
A Montale je pesnik XX veka,od dvadesetih,do kraja sedamdesetih.Eto,toliko,i ma šta vi napisali,nemam više nameru da se s vama “dopisujem”.
Nešto me nije bilo ovih dana, a vi omah zastranite 🙁
Tragovi su tu da bi služili poeziji, a ne pojedinačnim sujetama. Žao mi je što je moja skromna pesma izazvala ovu nepotrebnu i bespredmetnu provalu nadmudrivanja i natpevavanja. Molio bih i Prusta i Milenu da me ubuduće ne koriste kao izgovor, a svoje lične i profesionalne ambicije i antagonizme da ispoljavaju na drugom mestu.
Tragovi to svakako nisu zaslužili.
Kad neko o tuđoj sujeti sudi,morao bi na sopstvenu da zaboravi.Ali,pošto je to nemoguće,vi ste upali u sličnu zamku.Došli,u svojoj sujeti da ste veliki kao Gete,da ste sami Zevs,i da treba da presudite.Ni jednom rečju vas nisam spominjao,niti sudio ni kao čoveku,ni kao pesniku,samo o pesmi.A vi odmah sve ZNATE.I da znate da ste presudili.Povlačim reč da je balava.I zaista se slažem,JAKO SKROMNA.
Izvinjavam se i Suzani i Banetu i više neću da učestvujem u diskusiji.
Tek za kraj, reći ću da je pesma “Evo na primer JA” SJAJNA.