Ožiljak je tvoje ime

Slučajno smo se sreli
sećaš se, jedan običan susret
razmenili nekoliko reči
u istom gradu u kome smo živeli

Zašto sam od tog trenutka znala
da je moj život obeležen
da ma kako daleko otišla
neću moći od sebe pobeći
znam tek danas

Znamo sada to oboje
Bog je hteo da se sretnemo
a oni nam nisu dali
da zauvek tu i ostanemo

Živimo i ćutimo našu bol
šta su drugo i očekivali od nas
Da u dušu nam zavire
da je prodaju

Pričaju mi o tebi
slušam ih,
a ne znaju da ja sve znam
a da te ne vidim
a da te ne čujem
a da te ne sretnem

Nosim tvoje ime
u svojim izdisajima
u svojim rukama
u džepu od kaputa
u šavovima haljine
i bez tebe ne bih znala
da postoji sreća.

Slavica Frančešević