Suze su ništa do kapi vode,
skliznu i prodju ko kakav san,
zaboraviš da postojiš,
a onda se pojave one
i tužan i sam shvatiš da si i ti pusti san.
Želiš nešto što je tu,
želiš mir, toplinu, sjaj,
želiš da se smeješ i da plačeš,
ali najgore je kad to radiš sam.
Ličiš na senu, privid toliko dalek, siv,
želim te zgromiti, zagrliti,
zaustaviti kolotečinu neuzbudljivih zamisli
da ćeš zauvek biti tamo,
sa druge strane tvoje planete.
A onda ništa, i opet tako,
zamisao je zamisao,
san je san,
a meni treba samo jedan čvrsti zagrljaj.
Marija Stefanović
Baš lepa pesma Marija, meni se dopada. Procitao sam i tvoju biografiju i iznenadio se jer u pesmi deluješ kao neko sa više godina. (Ovo je trebao biti kompliment ali neznam da li tako i zvuči)
Svaka pesma je lepa na svoj nacin,postoje manje i vise lepe pesme,ali postoje i najlepse,to su one koje vam posveti neko ko vam je beskrajno drag i koga jos beskrajnije volite.Osecaj je nemoguce objasniti,poznaje ga samo onaj ko je tako nesto osetio.
HVALA TI BEBAC.