Živim život ostarelog znalca,
u stvari sam zgažen pas,
čekam da se sudbe okrene stranica,
možda to je moj spas.
Pomičem noge, to je uzaludan hod
možda i stignem ali ne znam gde,
ispred mene kao da je streljački vod
i jedan metak da život oduzme.
Vazduh udišem sve teže i teže,
ogledalo laže, to nisam ja,
želim da odem, ali omča steže,
svaki dan nanovo, sve do svitanja
Nemanja Tobić
Sve Tobiceve pesme su prelepe…ponekad tuzne, ponekad mnogo realne..
Meni njegovi stihovi ,, leze,, do te mere da sam ljubomoran postao sto ja ne umem tako lepo da pisem…
Srecno !!!
Umeš Deda itekako umeš…možda nemaš vremena, ali su i tvoje pesme izvanredne!
“…ogledalo laze to nisam ja…”
jedna od mojih omiljenih…..
pozz
Hvala Sarah! 🙂
kakav divan mladic! to majka samo jednom radja! Chekaj.. da li ja mozda znam o kome se radi……………………………..
Pozz Punky