Oči su ogledalo duše, govore mnogi.
Ogledalo neba, beskonačnosti i drugih.
Kada u suzi oka ljubavi ugledaš sebe
dok slučajno stojiš na kiši,
zapitaj se na šta treba da se svede
taj svet koji se polako ruši.
Možeš li da podneseš svoj lik u tuzi očiju tih.
Dušu koja se cepa ugrudima,
zbog bezazlene greške tvoje.
Razmisli, možeš li prevesti preko usana
ono što najteže pada ljudima,
i hoćeš li nasmešiti najvoljenije svoje.
Ne dopusti da ti sa dlanova,
prvim povetarcem jeseni,
ljubav nestane bez i jednog traga.
I ništa ne zamenjuje poljupce hladne
prosipane prema tebi, dok zvezda uporno peče,
niti toliko osmehe divne,
koji gracioznošću svojom obasjavaju nemirno veče.
Povrati sjaj bez suza u divne oči one,
i poljubi ih u ime ljubavi vaše.
Neka osete iskrene reči tvoje,
i koliko ti u stvari znače.
Marijana Petrović