Bojim se …

Koračam hladnim asfaltom,
svuda psi laju za spas,
vidim ulica u očaju
a ja traži neki umilni glas.
Bojim se da sam ja
zaluđen i nestvaran,
da drhtim i nestajem
između laži i sumornog sna …
Gledam lišće kako opada
i oblaci nemo nebo kriju
to je lice mog voljenog grada
kao kad tužna osećanja u jedno se sliju.
Bojim se da sam ja
zaluđen i nestvaran,
da drhtim i nestajem
između laži i sumornog sna …

A nanovo se ruši i krije trepet
te bolesne želje da lepši bude
kroz tamne ulice samo smeća zveket
i moj prazan hod, da, ja tražim ljude!
Bojim se da sam ja
zaluđen i nestvaran,
da drhtim i nestajem
između laži i sumornog sna …
Kilometrima niko za reč
bar jednu lepu reč za lek
kao da starim i ostario sam već
a još ne znam i život ću videti tek.

Bojim se da sam ja a ne neko drugi …

Nemanja Tobić