Tragovi

/Još jedan san, uz kafu i uz “Reku”, u Zemunu/

Sanjala sam
kako moja stopala
obuvena u
lakovane crvene cipele
s pređicom
i visokom potpeticom
tvojom baštom koračaju.

Kad odjednom,
ni sad me ne čudi
što me ni tad ne začudi,
nešto me natera
da se pognem
do mlade trave
i da je grudima razgrnem.

Sanjala sam
kako sam porinula
na jezik ljudski,
mesnat, palacav,
upreten među vlatima
i crveno-crnim bubama strvinarima
iščaurenim pod mojim noktima.

I od tada
ne prestajem da se pitam
ni kada ne pitam:
šta bi bilo na kraju jezika,
na kraju svih govora i mog imena
da sam se tada
da ga iščupam usudila.

Da sam se, barem, probudila.

Gordana Vlajić

… te sretnem
u prolazu

zastaneš
kao da … nešto kažeš
pa prećutiš

ćuti

ako progovoriš
srušićeš taj most
od želja stvoren

Suzana Janačković Živković

Ne dade mi Bog
dovoljno dara
da napišem
šta mislim
dok te gledam
dok te sanjam
po telu
dok ti prstima
šaram
on me vara
i kaže: Piši
dosta je i to
A šta bih
sve mogao
uvio bih te
u stihove
kao džem u palačinku
al džabe
Džabe ga preklinjem
kunem i molim
ne vredi
Zamuckujem
po papiru
unjkam i vrskam
lomim srce olovke
kao ti
što moje lomiš
pa ležem kraj tebe
golog tela
i gole duše
i ne umem
da ti kažem
čak ni to
da te volim

Branislav Bane Dimitrijević

/Uz kafu iz “Grineta”, u kolima, u javnoj garaži
pored Češke ambasade, Beograd/

- Kad god pomisliš
kako Ti dolazim,
znaj da je to nemoguće.

Zar ne umeš da utreš put
posut laticama tvoje bele ruže?
I da probaš sokove mojih rana
koje sama ližem
probijajući se
ka tebi,
kroz strahove i trnje.

Zar ne umeš da nađeš sklonište
za tvoje posuđe od skupocenog porcelana?
Da se usudiš da okusiš kožu od gline i blata
u koje se sama kaljam
ne očekujući
da neko ume
pod muljem da svira
na strunama od zlata.

- Kad god pomisliš
kako odlazim,
znaj da je to nemoguće.

Gordana Vlajić

/Najbolji makijato, pančevački Kafe “Marino”/

Kad vidim, noću samo,
nju
među tvoje šake ušuškanu,
ja odmah počnem da sanjam.
Kao moliš je: - Odveži me!
A oko zglobova ti moje ime.

Gordana Vlajić